Tradicionalna kuhinja

Hrana u Srbiji se vekovima delila na posnu i mrsnu i izbor je bio prilično ograničen. Ova situacija je preovladavala krajem XVIII i početkom XIX veka. Osnovne namirnice su bile posne: pasulj, krompir, luk (crveni, beli i praziluk), kiseli kupus, paprika (sirova, suva i kisela), riba, povrće (sirovo, suvo ili kuvano), pirinač, kupus, boranija, sirće, rasol, kukuruzno i pšenično brašno, pečurke i tikva. Većina domaćinstava imala je zalihe ovih namirnica. Za mrsne obroke uglavnom su korišćeni sir, kiselo mleko, mleko, meso, jaja, mast i suva ovčetina. Sa razvojem srpske nacionalne kuhinje, jelovnik je obogaćivan, pa iako počiva na nasleđu slovenskih naroda, koji su naselili Balkansko poluostrvo, njen se nezvanični početak ipak vezuje za dinastiju Nemanjića. Dinastički i monaški duh, koji su u to vreme utkani u osnovu srpske kuhinje, učinili su je ravnopravnom sa evropskom već u srednjem veku (Gastromag, 2012). Dalji uticaj istočne i zapadne kuhinje učiniće je još raznovrsnijom, dinamičnijom i bogatijom. U novije doba, mđt. i srpska je moderna kuhinja, kao i mnoge evropske na udaru globalizacije. Savremeno snabdevanje sirovinama iz intenzivne poljoprivrede mđt. još uvek ne ugrožava tradicionalnu domaću ishrana u ruralnim oblastima, gde je ona još uvek duboko ukorenjena u lokalnim rasama i varijetetima gajenih i divljih životinja i bilja i tradicionalnim receptima, koje podrazumevaju sporu pripremu i prerade i samim tim poseban ukus. Ponuda kvalitetne tradicionalne hrane u turizmu mđt. jako je skromna i sužena na oblasti u kojima opstaju mala poljoprivredna gazdinstva i njihova kvalitetna proizvodnja hrane. Da bi se mogla ponuditi prava hrana srpskog sela, neophodno je osim sirovina iz okruženja, imati i znanje o sirovinama karakterističnim za pojedine regione, začinima, jelima i navikama u služenju i obavezno ih koristiti u skladu s pravilima savremene gastronomije. Upravo ovakva hrana nalazi se u jedinstvenoj ponudi, uz odlična vina, u Pivnici porodice Mišić na Rajačkim pivnicama i. Ovde se mogu naći i jednostavna stara seljačka jela, koja se danas sve češće rehabilituju kao doprinos Srbije svetskim trendovima konzumiranja tzv. zdrave hrane, kao i složena, majstorska jela, bez kojih se ne može zamisliti tradicionalna srpska trpeza, koja se odlično uklapaju u trendove tzv. spore hrane.